Festa da maior torcida do mundo
O sexto título de campeão brasileiro e a participação de Dejan Petkovic – a visão de um dos 35 milhões de torcedores do Flamengo
Alegria incontida: Adriano e Petkovic levantam o troféu pelo hexa
Do nosso repórter especial
Rio de Janeiro – Numa das partidas mais nervosas a que eu já sobrevivi, o Flamengo venceu o Grêmio por 2-1 e ganhou seu sexto título de campeão brasileiro, igualando a marca do São Paulo, campeão nos últimos três anos. Ao fim, lembrei-me da frase que o escritor Nelson Rodrigues costumava escrever antes de jogos decisivos: “O resultado deste jogo está escrito há seis milhões de anos”...
O Flamengo tem um imenso patrimônio. Não um patrimônio material, pois é um clube pobre, afundado em dívidas, incapaz de rivalizar em organização e poder econômico com os clubes europeus. O real ativo do Flamengo são seus 35 milhões de torcedores. Eles são talvez o resultado de tantos grandes times e jogadores de ponta que o clube teve ao longo de quase 100 anos de competições no futebol. Ou talvez a melhor explicação da popularidade do Flamengo seja a profunda empatia do clube com a alma brasileira, mais especificamente com a alma do Rio de Janeiro, a “Capital de todos os brasileiros”.
A grandeza do Flamengo parecia tornar mais pesadas as pernas de nossos jogadores. E o peso de 17 anos de espera pelo sexto título, refletido nos gritos da torcida, parecia demais para os jogadores inexperientes. Na verdade, nenhum de nossos jogadores, nem mesmo o Petkovic de 37 anos, nem o Adriano 10 anos mais jovem, jamais haviam sido campeões do Brasil...
No Maracanã lotado, contra um Grêmio sem qualquer objetivo no campeonato, tudo parecia favorável ao Flamengo. Mas no campo os jogadores estavam como que em letargia. O Grêmio marcou primeiro, numa jogada em que o goleiro Bruno esperou pelos zagueiros, e estes esperaram pelo goleiro, enquanto a bola era tocada para dentro do gol. Lembrei-me então de todas as trágicas derrotas no Maracanã - e houve várias desde a final da Copa do Mundo de 1950.
Como começou a virada? Com Adriano e Petkovic severamente vigiados, quem empatou foi o zagueiro reserva David, inexperiente substituto de Álvaro. Petkovic bateu um córner do lado direito, Adriano disputou a bola, e esta sobrou para David desferir o chute mais importante de sua curta carreira.
Terminou o primeiro tempo com este afortunado 1-1. No segundo, as coisas melhoraram um pouco, o Flamengo atacava, mas à altura dos 23 minutos entrei em desespero, ao ver que Petkovic, exausto, estava para ser substituído pelo chileno Fierro. Nesse preciso momento, o Flamengo teve a seu favor um córner do lado esquerdo, de onde Pet marcou seus oito gols olímpicos. Deixa ele tentar, quem sabe faz o nono e salva nossas almas... Então, enquanto Fierro continuava seu aquecimento fora de campo, Pet gastou suas aparentes últimas energias para chegar até a bandeirinha de córner. Não fez o gol olímpico, mas jogou a bola como se fosse com as mãos ao alcance da cabeça de outro zagueiro, Ronaldo Angelim, que saltou como um anjo (ele não é assim tão alto!) e fez o gol impossível. Não acreditei em meus olhos. Mal acredito agora!
Não tenho outra explicação que a palavra – destino. Na final do campeonato carioca de 1978, cinco minutos antes do fim, o placar estava em 0-0, e o Vasco estava para superar uma vez mais o Flamengo. Houve um córner, Zico colocou a bola na cabeça do zagueiro Rondinelli, e nós nos tornamos campeões. Trinta e um anos mais tarde, o Flamengo não tem mais Zico, mas tem o gringo Petkovic, “o estrangeiro mais querido do Brasil” ou o mais brasileiro de todos os sérvios, e somos campeões novamente, da mesma improvável maneira.
Destino? Talvez melhor seja a palavra sérvia “zvezda” (estrela). No Brasil, quando uma pessoa parece abençoada, dizemos que ela tem “estrela”. Talvez Pet, como Zico, tenha estrela, uma estrela rubro-negra. Mas estrela tem também o treinador Andrade que acreditou no Petkovic de 37 anos. O comandante do sexto título do Flamengo usava a camisa seis quando jogou com Zico no grande time dos anos 80, fez o sexto gol na goleada de 6-0 sobre o Botafogo em 1981, e é o único homem que tem seis títulos de campeão brasileiro: quatro como jogador do Flamengo, um jogando pelo Vasco e um como técnico do Flamengo. Será que o destino existe, afinal?...
Marcos Roland
A primeira edição saiu 25 Janeiro 1904
Fundador Vladislav Ribnikar.
Славље највеће „торциде” на свету
Од нашег специјалног извештача
Рио де Жанеиро – У једној од најнервознијих утакмица које сам икада преживљавао, Фламенго је победио Гремио са 2:1 и шестом титулом шампиона Бразила изједначио рекорд Сао Паула, несавладивог претходне три године. На крају, сетио сам се речи писца Нелсона Родригеса, који је пред одлучујуће мечеве говорио: „Резултат је записан још пре шест милиона година”...
Фламенго има непроцењиво наследство. Није оно материјалне природе, јер је то сиромашан клуб, с много дугова, неспособан да конкурише организационој и економској моћи европских тимова. Стварно наследство Фламенга чини око 35 милиона навијача. Они су вероватно плод многих добрих тимова и многих врхунских играча током готово столећа фудбалских такмичења. Или је најбоље објашњење дубока „емпатија” Фламенга са душом Бразила, тачније са душом Рија, „престонице свих Бразилаца”.
Та величина Фламенга отежала је ноге наших играча. Маса је 17 година чекала шесту титулу, а улог, одсликан у крицима гомиле, био је изгледа превелик за неискусне играче. У ствари, нико од наших играча, чак ни Петковић, ни деценију млађи Адријано, није још био шампион Бразила...
На препуној Маракани, против Гремија без било каквог циља у шампионату, све је требало да буде у корист Фламенга. Али, на терену, играчи су деловали летаргично. Гремио је рано повео, тако што су бекови Фламенга чекали голмана Бруна, а он њих, док су примали гол. Тада сам се сетио свих „Мараканаца”, трагичних пораза на овом стадиону, а било их је много после оног у финалу Светског првенства 1950.
Како је дошло до преокрета? Док је одбрана чврсто држала Адријана и Петковића, изједначење нису донели нападачи, него резервни бек Давид, неискусна замена за Алвара. Петковић је извео корнер с десне стране, Адријано је спустио лопту, а Давид постигао најзначајнији гол у својој краткој каријери.
После срећних 1:1, игра се донекле поправила у другом полувремену, али уочи 69. минута пао сам у очајање, јер је исцрпљени Петковић чекао да га замени Чилеанац Фијеро. У том тренутку, Фламенго је добио прилику за корнер с леве стране, одакле је Петковић постигао својих осам голова директно из корнера. Нека проба, можда нас спасе деветим... И док је Фијеро чекао крај аут-линије, Пет је скупљао последњу снагу. Није постигао „олимпијски гол”, али је лопту као руком послао на главу још једног бека, Роналда Ангелима, који је полетео као анђео (он није толико висок!) и постигао немогући гол. Нисам могао да верујем очима, тешко ми је да поверујем и сада!
Не знам за друго објашњење осим речи – судбина. У финалу шампионата државе Рио де Жанеиро, 1978, пет минута пре краја резултат је био 0:0 и Васко би још једном претекао Фламенго. Био је корнер, Зико је сместио лопту право на главу бека Рондинелија и ми смо постали шампиони. После 31 године, Фламенго више нема Зика, али има „гринга” Петковића, „највољенијег странца у Бразилу” или највећег Бразилца међу Србима, и ми смо опет шампиони, на исти невероватни начин.
Судбина? Можда је боља ваша реч „звезда”. У Бразилу се за благословене људе каже да имају своју звезду. Можда и Пет, као Зико, има своју звезду, „црвено-црну”. Али, своју звезду има и тренер Андраде, који је вратио Петковића у 37. години. Творац шесте титуле Фламенга некад је носио број шест, са Зиком у оном сјајном тиму 80-их, постигао је шести гол против Ботафога за чувених 6:0 и једини има шест титула првака Бразила: четири као играч Фламенга, једну као играч Васка и једну као тренер Фламенга. Можда судбина ипак постоји?
Nenhum comentário:
Postar um comentário